Знате тај тренутак: настане тишина, мозак се испразни, и што упорније тражите „нешто занимљиво да кажете“, то мање долази. Добре вести: проблем скоро никад није недостатак спремности. Питање је на шта је усмерена ваша пажња, и то се може решити.
Зашто се мозак испразни
Када се плашите да нећете знати шта да кажете, фокусирате се на себе: „јесам ли занимљив? делујем ли глупо?“. То самопосматрање заузима цео ваш ментални капацитет, баш онај који би вам требао да слушате другог и одговорите. Резултат: празнина. Није да немате шта да кажете, већ да вам је пажња усмерена на погрешно место.
Прелазак: са „бити занимљив“ на „бити заинтересован“
Истраживања су овде изненађујуће јасна. Низ студија на Harvard-у које је водила Karen Huang показује да се људи који постављају више питања, посебно потпитања, доживљавају као изразито омиљенији. Мислимо да морамо да блистамо да бисмо били омиљени; у стварности, везу ствара истинско интересовање које показујете за другог. А постављање питања троши много мање енергије него смишљање бриљантне реплике.
Социолог Charles Derber описао је супротну замку, коју назива „разговорни нарцизам“: стално враћање размене на себе („ах да, и ја такође…“) уместо подршке ономе што је други управо рекао. Само да будете свесни тога већ мења начин на који слушате.
Слушати, заиста
Радови Guy-ја Itzchakov-а и Avraham-а Kluger-а о „слушању високог квалитета“ показују да особа која се осећа заиста саслушано постаје отворенија, нијансиранија, опуштенија. Другим речима: добро слушање вас не спасава само од празнине, чини разговор бољим и за другог. То је супротно од идеје да морате да „приредите шоу“.
Шта то мења у пракси
Не треба вам залиха тема ни бубање пре забаве. Треба вам да усмерите пажњу на особу испред вас, и неколико једноставних рефлекса да наставите, испричате причу и одговорите. Управо то пролази водич „Бити пријатан и харизматичан се може научити“, у поглављу о уметности разговора: како да више никад не останете без речи, без глуме.